...nije moja, ali morao sam!

                                 Ако се икада заљубим поново, нека то буде ратник…

Ако се икада заљубим поново,
нека то буде ратник.
ЧОВЕК са копљем,
онај што реже,
што диже главу и боде,
што се бори,
што гледа смрти у очи
и воли.

Онај што зна, хоће и уме.
Што нема страх.
Онај који је од грома створен.
Што дрхтала је земља
кад га је рађала мајка
а ветар сејао семење храбрости
а не корење, парлог и прах.

Ако се икада заљубим поново,
нека то буде борац.
ЧОВЕК, горд, велик и прав.
Онај што увек усправно стоји,
што правдом своје дане боји,
што никад никоме се не покори
Осим…
У тихој ноћи,
кад стане,
оружје скине,
оклоп крај кревета мог стави
и плови
нежним и топлим уздасима мојим.

Да, тај
што руке има од ватре,
што очи има од жучи,
што срце има од стакла
премазано крвљу браће војника,
што душу своју једном сатка у боју
кад пред вратима ада плака.

Да, тај
што реч му дата је крв јуначка,
што гине за брата,
што за сестрицу, мајку, оца и претке
сме да иде до пакла.

Тог хоћу!
Јунака!
Из пепела дизаног вука,
урлик да ми да.
Да ме од борби својих,
од метака и праскања
сву изатка,
да будем ратник, борац и ја!

Ако се икада заљубим поново,
дај ми Боже ЧОВЕКА
који ће самном храбро да стоји
са срцем што крв капље,
душом што ровове ори,
трси путе муке и боли.
Да ме за руку води
и светли ми дан.

Ако се икада заљубим поново,
БОЖЕ
ЧОВЕКА, РАТНИКА МИ ДАЈ!

(поетеса Невена Татић-Карајовић)