Troja

Plavo tačkasto vreme je udaralo o šljunkovitu obalu.
Odavno je tako...
Sivi je rekao da to treba izmeniti - a Sivi je bio uman.

Došunjali su se na domak.
Čelični grad se valjao u nizini.
Mirisalo je na mak, već idavno zreo - i na vreme.

Čelični su mnogo poštovali Bogove,
naročito one gornje, plavičaste...

Odgajali su plavog konja,
visokog do plavetnila, crnog iznutra.
Sivi je bio oduševljen grivom koja je rasla iz drveta.
Bila je to najlepša griva - naravno
samo dok je bila gore, u plavetnilu.

Sutra će nizina drhtati od Žutih,
sutra će vreme stati - biće crveno!

Niko od Žutih nije slutio da je u plavetnilu crno.
Vazduh beše tečan od onih koji su okretali.
U ušima je bilo hladnije - crveni vetar je hladio.
Čelični su bili oduševljeni: slavili su plave svetkovine.
Plemeniti se ipak kolebao:
Da li Bogovima treba dati kristalnu kapiju?

Noć je došla odmah posle dana.
Zamotala je Čelične u san zaborava,
u meka, šuštava krila bahatkinja.
Zato je Žute progutala noć, tiha i crvena za Čelične.

Sve je drhtalo u ritmu srca.
Čelik je bio začaran, ponesen,
na vrhovima, ka plavetnilu.
Jedan od Bogova se naljutio i odškrinuo kapije kristala...
Bujica se sručila, topla, nedokučiva, žuta...

U ravnici su mirisale bulke.
Bile su plave, zvali su ih - kaljene.
Vetar je dugo nanosio šljunak nizinom.
Tačkasto, plavo vreme je nestalo.
Bulke su i dalje mirisale.