ŠARENI OBLAK

Хвала ти Боже Хвала ти Боже што си ми дао снаге да будем ЧОВЕК. Хвала ти Боже што си ме благословио да имам СРЦЕ. Хвала ти Боже што си ме увек храбрио да ИЗДРЖИМ. Хвала ти Боже и што си ме ударао да боље ВИДИМ. Хвала ти Боже и што у ударцима трпим, јачам и РАСТЕМ. Хвала ти што се не гордим ни када славим, ни када дарове твоје примам но захвалим се и даље ходим. Хвала ти Боже што увек чврсто СТОЈИМ. Понекад и у камен се претворим ал' ТРПИМ , кад бура прође крила пружим и летим даље. Хвала ти Боже за погрешне људе, бачене дане, све промашене тренутке и СТРАХ. Болело је... и нека је! Ја само учим живот шта је, као твој мали, покорни ђак. Хвала ти Боже и за ову БОЛ што сада носим, што ми у грудима тиња и гори. ПЕЧЕ! Сузе ми из очног дна рони. ХВАЛА! Ја ћу из сваке сузе бистрија, светлија поново да се родим! Хвала ти Боже што си увек ту, што ме бодриш. Хвала ти што крај мене стојиш. Ни БОЛ ми не може ништа! Ни ударац у

                                 Ако се икада заљубим поново ,  нека то буде ратник … Ако се икада заљубим поново , нека то буде ратник . ЧОВЕК са копљем , онај што реже , што диже главу и боде , што се бори , што гледа смрти у очи и воли . Онај што зна, хоће и уме . Што нема страх . Онај који је од грома створен . Што дрхтала је земља кад га је рађала мајка а ветар сејао семење храбрости а не корење, парлог и прах. Ако се икада заљубим поново , нека то буде борац. ЧОВЕК, горд, велик и прав . Онај што увек усправно стоји , што правдом своје дане боји, што ник а д никоме се не покори Осим… У тихој ноћи, кад стане, оружје скине, оклоп крај кревета мог стави и плови нежним и топлим уздасима мојим. Да, тај што руке има од ватре , што очи има од жучи , што срце има од стакла премазано крвљу браће војника , што душу своју једном сатка у боју кад пред вратима ада плака . Да, тај што реч му дата је крв јуначка , што гине за брата , што за сестрицу,

Koraknuo je levom nogom i pomislio:  - Baš su glupi oni koji misle da je levica baksuz... Bio je ubedjen da je mnogo veći baksuzluk kada ti predješ mački put - naravno crvenoj. Vetar je s'leve strane nanosio pahuljice; zato se okrenuo na desnu. Osetio je nešto tvrdo, oštro. Seklo je. Zatim se iznenadio - i to prijatno! Baš je divno naći školjku, na plaži, u pesku, pored tvog uha! Uze je, pomilova, a zatim zgnječi masnim, crvenim rukama. Ko bi i misliti mogao da je farbati mostove tako dosadno. Ovaj odvratni smrad minijuma ga je gušio, gušio... Ne, nesme se ugušiti, mora uspeti, mora... Najzad mu je uspelo. Popravio je taj prokleti ventil na skafanderu. Osetio je kako ga kiseonik ponovo vraća svesti. Svest je bila žuta, po svoj prilici od signala. Treba pritisnuti dugme - treba! Naglo ga je pritisnuo i osetio da tone. Cela utroba mu se propela u stomaku, kao konji na trkama... Upravo je jedan oborio poslednju gredu. Šteta, a dotle je dobro išao. Bilo mu je dosadno na hipodr

Lep je pesak kad' svetluca, kao šapat kada gori... Lep je zrak dok prelama, a i pogled kad se krije... Lep je talas kad' zabeeli, a i dodir kad se lomi... Lep je vetar dok je vreo, a i ona kad' se sanja...

...i ne znam kuda bih krenuo, rekom ili nebom... ...i ne znam šta bih ti rekao, poljano ili travo... ...i ne znam šta bi mi ostalo, vazduh ili seno...

Malo je nebo kroz klju čaonicu kada se gleda a veliko se č ini kad' se ku ća sruši i zvezde padnu na zemlju, toplu o toplog jula. Mala je leja za sve one što treba da padnu i pruže sebe cele za jednu bravu dalekih šuma, istine i ljudi. Neka ć e možda i u mene, suvo i lagano da pitanjem me pita a sebe da nudi, bez i č eg onog pravog i tako ko lopov da padne sa lažnim klju č em, po licu i meni. I gura ć emo se stalno tako, na isto vreme i u isto mesto, uvek beli i č isti, da bi bili svoji i isti, a sebe ne ć emo na ć i, jer ja sam brava a ti zvezda što je pala u mene, slu č ajem jedne igre što ne zna za vreme.

Plavo tačkasto vreme je udaralo o šljunkovitu obalu. Odavno je tako... Sivi je rekao da to treba izmeniti - a Sivi je bio uman. Došunjali su se na domak. Čelični grad se valjao u nizini. Mirisalo je na mak, već idavno zreo - i na vreme. Čelični su mnogo poštovali Bogove, naročito one gornje, plavičaste... Odgajali su plavog konja, visokog do plavetnila, crnog iznutra. Sivi je bio oduševljen grivom koja je rasla iz drveta. Bila je to najlepša griva - naravno samo dok je bila gore, u plavetnilu. Sutra će nizina drhtati od Žutih, sutra će vreme stati - biće crveno! Niko od Žutih nije slutio da je u plavetnilu crno. Vazduh beše tečan od onih koji su okretali. U ušima je bilo hladnije - crveni vetar je hladio. Čelični su bili oduševljeni: slavili su plave svetkovine. Plemeniti se ipak kolebao: Da li Bogovima treba dati kristalnu kapiju? Noć je došla odmah posle dana. Zamotala je Čelične u san zaborava, u meka, šuštava krila bahatkinja. Zato je Žute progutala noć, tiha i crvena za Čeličn

Brežuljkom tonućim sunce gubi nabore oblika lika mog, dok uvir reke ruke slama obalom tamne zapadne meke. Umiraće svet moleći me molbom za dopust jednog podneva u jutru koga nema, tvrdoglava će upornost moje vrline vrata zvezdi Suncu da skloni. I biću spokoj mira jer oblik moj niko poklanjati drugom neće znati tako lepo vrhunac oblakom strasti da čini. Topiće Sunce boju večno crvenu u naboru oblika lika mog maglom njegove dubine moleći molbu sačuvanog jutra.

Matijaše besni, Matijaše ludi ... Od kuće se okreni i pali očima drskost slepu, topeći okov truli igrom pokreta svojih i grmni gromom svetu tuštom:  - Matijak besni, Ja, Matijak ludi !!! Jer, zakovan život u nama je, škripavom škrinjom okovan je, bledom oštrinom krša pocepan je, kučinom kudom sapet je...   Širi ruke Matijaše, nek pucaju zglobovi škripom nogu lomnih, iz blata gaznog snagu izvuci da nebo gurneš dlanom žuljnim, Matijaše besni, Matijaše ludi... Reči ti gromove valjaju munjama belim i lanac kuju od varnica misli čelnih vezujuć' njime okovanu dršku muka sudbine naše... Ubi prošlost u rukama mrtvim, da noć ne pamti ponoć svoju, da svet u snu drhteći moli:  - Matijaše besni, Matijaše ludi ... ...

Nije važno kome - nudi sebe bilo kome! Baciš ruku da je zdrobe, trebaš drugu u potrebi traženja dugmeta na džepu svom! Nije važno kome, bitno je njime, svojim i vlastitim, do zadnje kapi krvi u ruci... Pruži sebe svetu celom, na ostavi se sebi samom, ludilo da srčeš samoćom svojom! Pokloni sebe svetu celom, izdašno i krotko, Nije važno kome, bitno je njoj ili njime; pokloni sebe celog, fino, zamotanog u salvetu .

Pokušaj da mi naudiš - 'ajde !    Udari me - rećiću ti hvala,    Zgužvaj me - sam ću se baciti,    Prezri me - voleću te,    Ubi me - smejaću se,    Pljuni me - tražiću još...    Što god mi kažeš - oprostiću ti;    Što god baciš - vratiću ti;    Što god mi ukradeš - pokloniću ti. Uvidjaš nemoć, nemogućnost. Nemoćan si da osporiš moje postojanje jer neznaš da sam čovek od sutra, ono savršenstvo o kome je sanjalo juće, Bog postojanja koji još nije stvoren.

Koraci mi ćute, koraci moji mi ćute, slušajte korake moje kako meni ćute... Hodam i mislim da neću stati  jer hodajući znam da neću znati zašto hodam... Hodam a ne znam šta je tvrdje,  koraci ili zemlja... Koraci mi ćute, koraci moji mi ćute, ćutite korake moje kako meni ćute...

Čim neznaš tajnu svoju - ne pitaj slučaj svoj: Zašto uvek ja, Zašto uvek nikad' ja ? Zato uzmi dan sebi slobodan, ostavi pitanja u parku na klupi a kreni peške da nadješ dinar za naravno i ništa . Kada ga nadješ, stavi ga na rame - i to levo - jer na desnom nosiš ništa, veliko ništa za vračaru Džildž. Uskoči u plavi tramvaj i ne misli kuda, plati kartu dinarom sa ramena i uzmi jedno slobodno za stajanje. Čim sidješ, sidji još, stani ispod drveta, skini šešir ili ništa a list će pasti odozdo na gore ka tebi, a kada padne, stavi šešir ili ništa na prvog što čisti, daj mu svoje, kaži "Hemisko..." jer plaćaš listom, suvim. Upali lulu i kreni staroj Džildž da sutra kupiš  u staklenoj istini što priča kuglu. Kad nadješ šator, stavi ruku u džep  i kucni jako na zavesu od dima,  ugasi svoju, sedi i ćuti.  Ćuti duboko i gromko, otvorenih usta i visokog cela. A kada čuješ dodir po ruci, vračari daj svoje ništa  a u kuglu dobro da gledaš, dim da misliš i

Ja i tišina oko mene bili smo drugovi svoji, ničiji, samo naši, ćutljivi k'o i gromovi pre sebe. Bilo nam je lepo da ćutimo u svakom šumu pre nas samih što je svirao od nekih nesvesnih bića sa svake naše, one, i one druge - tudje. Uvek smo se okretali oko njih tražeći nove sa leve ili one druge tudje, ali dalje... dalje nikad' nismo ni znali da ćemo doći. Ja i vi - o vi sačuvani isečci iz ružnih i ružnih trenutaka moga stanja, vi, baš vi, moji sačuvani isečci, sačuvajte sebe za sledeće što ću reći i zaboraviti da kažem, jer ste vi, baš vi i niko drugi - jedno ništa, veliko sve od sveg onog što jeste, mora i neće biti. Vi ste ništa i sve, sve kao što rekoše neki pre i posle mene, neki što za sebe nisu znali - da znaju da lete. * * * Ja i zečevi u meni počesmo da hvatamo preradjene stvari u preradjene snove, što noge naše daleke hoće, hoće da slome i pretuku. Zečevi što cvile u meni, cvile i jauču, sa tajnama svojim u sve oblake i ljuske sveta ovog i još n