ŠARENI OBLAK

                                 Ако се икада заљубим поново ,  нека то буде ратник … Ако се икада заљубим поново , нека то буде ратник . ЧОВЕК са копљем , онај што реже , што диже главу и боде , што се бори , што гледа смрти у очи и воли . Онај што зна, хоће и уме . Што нема страх . Онај који је од грома створен . Што дрхтала је земља кад га је рађала мајка а ветар сејао семење храбрости а не корење, парлог и прах. Ако се икада заљубим поново , нека то буде борац. ЧОВЕК, горд, велик и прав . Онај што увек усправно стоји , што правдом своје дане боји, што ник а д никоме се не покори Осим… У тихој ноћи, кад стане, оружје скине, оклоп крај кревета мог стави и плови нежним и топлим уздасима мојим. Да, тај што руке има од ватре , што очи има од жучи , што срце има од стакла премазано крвљу браће војника , што душу своју једном сатка у боју кад пред вратима ада плака . Да, тај што реч му дата је крв јуначка , што гине за брата , што за сестрицу,

Koraknuo je levom nogom i pomislio:  - Baš su glupi oni koji misle da je levica baksuz... Bio je ubedjen da je mnogo veći baksuzluk kada ti predješ mački put - naravno crvenoj. Vetar je s'leve strane nanosio pahuljice; zato se okrenuo na desnu. Osetio je nešto tvrdo, oštro. Seklo je. Zatim se iznenadio - i to prijatno! Baš je divno naći školjku, na plaži, u pesku, pored tvog uha! Uze je, pomilova, a zatim zgnječi masnim, crvenim rukama. Ko bi i misliti mogao da je farbati mostove tako dosadno. Ovaj odvratni smrad minijuma ga je gušio, gušio... Ne, nesme se ugušiti, mora uspeti, mora... Najzad mu je uspelo. Popravio je taj prokleti ventil na skafanderu. Osetio je kako ga kiseonik ponovo vraća svesti. Svest je bila žuta, po svoj prilici od signala. Treba pritisnuti dugme - treba! Naglo ga je pritisnuo i osetio da tone. Cela utroba mu se propela u stomaku, kao konji na trkama... Upravo je jedan oborio poslednju gredu. Šteta, a dotle je dobro išao. Bilo mu je dosadno na hipodr

Lep je pesak kad' svetluca, kao šapat kada gori... Lep je zrak dok prelama, a i pogled kad se krije... Lep je talas kad' zabeeli, a i dodir kad se lomi... Lep je vetar dok je vreo, a i ona kad' se sanja...

...i ne znam kuda bih krenuo, rekom ili nebom... ...i ne znam šta bih ti rekao, poljano ili travo... ...i ne znam šta bi mi ostalo, vazduh ili seno...

Malo je nebo kroz klju čaonicu kada se gleda a veliko se č ini kad' se ku ća sruši i zvezde padnu na zemlju, toplu o toplog jula. Mala je leja za sve one što treba da padnu i pruže sebe cele za jednu bravu dalekih šuma, istine i ljudi. Neka ć e možda i u mene, suvo i lagano da pitanjem me pita a sebe da nudi, bez i č eg onog pravog i tako ko lopov da padne sa lažnim klju č em, po licu i meni. I gura ć emo se stalno tako, na isto vreme i u isto mesto, uvek beli i č isti, da bi bili svoji i isti, a sebe ne ć emo na ć i, jer ja sam brava a ti zvezda što je pala u mene, slu č ajem jedne igre što ne zna za vreme.

Plavo tačkasto vreme je udaralo o šljunkovitu obalu. Odavno je tako... Sivi je rekao da to treba izmeniti - a Sivi je bio uman. Došunjali su se na domak. Čelični grad se valjao u nizini. Mirisalo je na mak, već idavno zreo - i na vreme. Čelični su mnogo poštovali Bogove, naročito one gornje, plavičaste... Odgajali su plavog konja, visokog do plavetnila, crnog iznutra. Sivi je bio oduševljen grivom koja je rasla iz drveta. Bila je to najlepša griva - naravno samo dok je bila gore, u plavetnilu. Sutra će nizina drhtati od Žutih, sutra će vreme stati - biće crveno! Niko od Žutih nije slutio da je u plavetnilu crno. Vazduh beše tečan od onih koji su okretali. U ušima je bilo hladnije - crveni vetar je hladio. Čelični su bili oduševljeni: slavili su plave svetkovine. Plemeniti se ipak kolebao: Da li Bogovima treba dati kristalnu kapiju? Noć je došla odmah posle dana. Zamotala je Čelične u san zaborava, u meka, šuštava krila bahatkinja. Zato je Žute progutala noć, tiha i crvena za Čeličn