Ogledala
Ja i tišina oko mene bili smo drugovi svoji,
ničiji, samo naši, ćutljivi k'o i gromovi pre sebe.
Bilo nam je lepo da ćutimo u svakom šumu pre nas samih
što je svirao od nekih nesvesnih bića
sa svake naše, one, i one druge - tudje.
Uvek smo se okretali oko njih tražeći nove
sa leve ili one druge tudje, ali dalje...
dalje nikad' nismo ni znali da ćemo doći.
Ja i vi - o vi sačuvani isečci iz ružnih i ružnih
trenutaka moga stanja, vi, baš vi, moji sačuvani isečci,
sačuvajte sebe za sledeće što ću reći i zaboraviti da kažem,
jer ste vi, baš vi i niko drugi - jedno ništa,
veliko sve od sveg onog što jeste, mora i neće biti.
Vi ste ništa i sve, sve kao što rekoše neki pre i posle mene,
neki što za sebe nisu znali - da znaju da lete.
* * *
Ja i zečevi u meni počesmo da hvatamo preradjene stvari
u preradjene snove, što noge naše daleke hoće,
hoće da slome i pretuku. Zečevi što cvile u meni,
cvile i jauču, sa tajnama svojim u sve oblake
i ljuske sveta ovog i još nekog, ne sećam se više
da li našeg ili naše-tudjeg - odoše!
Tako ostadoh sam, sam u duši sa vama,
dalekim snovima mojih zimskih misli,
belih i dragih k’o grobovi u glavi.
Ja i svet u meni, stojimo na nečijoj poljani
sa zadnjim cvetovima u tudjim krilima, stojimo,
i neznamo odakle. Sneg je oko nas, oko nas svih
dalekih i bliskih, za svakog po jedan isti,
topli sneg iz snova - na poklon da liči.
U hladnom odbeglom vazduhu ja gledam nečije obale
što nisu daleke ni ono drugo, gledam ih sasvim istim
snežnim mislima kao i taj pored mene,
što su mi ga dali naši stari, oduvek sanjani,
gorki slatkiši.
* * *
Ja i sada hiljade u meni, ne idemo već mislimo da idemo
sa one strane dalekih brda, neprečišćenih i naših,
da im damo svoje, ustvari naše, one stare,
nikad vaše ni naše, nego samo naše - istine i laži.
O kako su daleka, više hladna no što su daleka
od svačeg našeg, sa svih strana, ulica i bora.
Čudno, veoma čudno je to, čuditi se svakom,
ama baš svakom detalju sa ivica naših misli
i gledati stvari sa druge, il' neke druge
tačke bežanja, bežanja od stanja.
Ja i pesak oko mene, počesmo da se valjamo jedno o drugo,
prvo na desnu a zatim još na neku novu, samo našu stranu.
Čini mi se - to neka nova šunja se iz mene,
da me gledajući krade i zadje ispred ledja.
Hoće da me opije i rodi i učini nešto tako,
tako dobro, na svaki onaj našin - učini,
važno je da učini i nestane u meni, za nju - istinu moju.
* * *
Ja i gomila nečeg oko mene, gomila svačeg i nečeg celog,
poče da leluja i kreće. Ustvari krenusmo zajedno
novom obalom jer smo stvari oduvek hteli poklanjati vama,
oblacima našim, a i vama, što ovo htedoste
da date njima - satrapima našim!
Ja i ona moja bolja stvaršica sa grane,
krenusmo eto s'leva u desno, da dodjemo do vas
i damo vamo ovo, damo il' spustimo nešto
od onih stvari što na ovu liče,
što kriju vas od sebe, sebe ili se,
samih, samih ili sa.
* * *
Ja i niko više osim vas, neće imati tako lepa krila
da se spusti na nove stvari što gore duboko vise,
vise sa svakog neba naše nove igre.
Još jednom, i ne zadnji put, skočiću u nebo
i odozgo reći, reći da bi svi, pa i oni tamo,
naši, levi čuli:
O, obrnuti ljudi, želim da ostanem da želim,
vratite mi moje da ne pričam vaše i - (lj)ubite me!
ničiji, samo naši, ćutljivi k'o i gromovi pre sebe.
Bilo nam je lepo da ćutimo u svakom šumu pre nas samih
što je svirao od nekih nesvesnih bića
sa svake naše, one, i one druge - tudje.
Uvek smo se okretali oko njih tražeći nove
sa leve ili one druge tudje, ali dalje...
dalje nikad' nismo ni znali da ćemo doći.
Ja i vi - o vi sačuvani isečci iz ružnih i ružnih
trenutaka moga stanja, vi, baš vi, moji sačuvani isečci,
sačuvajte sebe za sledeće što ću reći i zaboraviti da kažem,
jer ste vi, baš vi i niko drugi - jedno ništa,
veliko sve od sveg onog što jeste, mora i neće biti.
Vi ste ništa i sve, sve kao što rekoše neki pre i posle mene,
neki što za sebe nisu znali - da znaju da lete.
* * *
Ja i zečevi u meni počesmo da hvatamo preradjene stvari
u preradjene snove, što noge naše daleke hoće,
hoće da slome i pretuku. Zečevi što cvile u meni,
cvile i jauču, sa tajnama svojim u sve oblake
i ljuske sveta ovog i još nekog, ne sećam se više
da li našeg ili naše-tudjeg - odoše!
Tako ostadoh sam, sam u duši sa vama,
dalekim snovima mojih zimskih misli,
belih i dragih k’o grobovi u glavi.
Ja i svet u meni, stojimo na nečijoj poljani
sa zadnjim cvetovima u tudjim krilima, stojimo,
i neznamo odakle. Sneg je oko nas, oko nas svih
dalekih i bliskih, za svakog po jedan isti,
topli sneg iz snova - na poklon da liči.
U hladnom odbeglom vazduhu ja gledam nečije obale
što nisu daleke ni ono drugo, gledam ih sasvim istim
snežnim mislima kao i taj pored mene,
što su mi ga dali naši stari, oduvek sanjani,
gorki slatkiši.
* * *
Ja i sada hiljade u meni, ne idemo već mislimo da idemo
sa one strane dalekih brda, neprečišćenih i naših,
da im damo svoje, ustvari naše, one stare,
nikad vaše ni naše, nego samo naše - istine i laži.
O kako su daleka, više hladna no što su daleka
od svačeg našeg, sa svih strana, ulica i bora.
Čudno, veoma čudno je to, čuditi se svakom,
ama baš svakom detalju sa ivica naših misli
i gledati stvari sa druge, il' neke druge
tačke bežanja, bežanja od stanja.
Ja i pesak oko mene, počesmo da se valjamo jedno o drugo,
prvo na desnu a zatim još na neku novu, samo našu stranu.
Čini mi se - to neka nova šunja se iz mene,
da me gledajući krade i zadje ispred ledja.
Hoće da me opije i rodi i učini nešto tako,
tako dobro, na svaki onaj našin - učini,
važno je da učini i nestane u meni, za nju - istinu moju.
* * *
Ja i gomila nečeg oko mene, gomila svačeg i nečeg celog,
poče da leluja i kreće. Ustvari krenusmo zajedno
novom obalom jer smo stvari oduvek hteli poklanjati vama,
oblacima našim, a i vama, što ovo htedoste
da date njima - satrapima našim!
Ja i ona moja bolja stvaršica sa grane,
krenusmo eto s'leva u desno, da dodjemo do vas
i damo vamo ovo, damo il' spustimo nešto
od onih stvari što na ovu liče,
što kriju vas od sebe, sebe ili se,
samih, samih ili sa.
* * *
Ja i niko više osim vas, neće imati tako lepa krila
da se spusti na nove stvari što gore duboko vise,
vise sa svakog neba naše nove igre.
Još jednom, i ne zadnji put, skočiću u nebo
i odozgo reći, reći da bi svi, pa i oni tamo,
naši, levi čuli:
O, obrnuti ljudi, želim da ostanem da želim,
vratite mi moje da ne pričam vaše i - (lj)ubite me!
Коментари
Постави коментар