Za svakog

Čim neznaš tajnu svoju - ne pitaj slučaj svoj:

Zašto uvek ja,
Zašto uvek nikad' ja ?

Zato uzmi dan sebi slobodan, ostavi pitanja u parku na klupi
a kreni peške da nadješ dinar za naravno i ništa.

Kada ga nadješ, stavi ga na rame - i to levo - jer na desnom
nosiš ništa, veliko ništa za vračaru Džildž.

Uskoči u plavi tramvaj i ne misli kuda, plati kartu dinarom
sa ramena i uzmi jedno slobodno za stajanje.
Čim sidješ, sidji još, stani ispod drveta, skini šešir ili ništa
a list će pasti odozdo na gore ka tebi, a kada padne,
stavi šešir ili ništa na prvog što čisti, daj mu svoje,
kaži "Hemisko..." jer plaćaš listom, suvim.

Upali lulu i kreni staroj Džildž da sutra kupiš 
u staklenoj istini što priča kuglu.

Kad nadješ šator, stavi ruku u džep 
i kucni jako na zavesu od dima,  ugasi svoju, sedi i ćuti. 
Ćuti duboko i gromko, otvorenih usta i visokog cela.

A kada čuješ dodir po ruci, vračari daj svoje ništa 
a u kuglu dobro da gledaš, dim da misliš i reči piješ, jer:

- Istina je u Suncu, duboko u svakom trenu
  šapata sa grane koju vetar ljulja jako
  da san oduva preko mosta jedne reke,
  široke u novom odelu, plavih ruku,
  za navek i večnost novu sve u jednom trenu
  gde u jednom dlanu, dlanu svakom, dodiru tom,
  trenu, dlanu, rukom i naručjem, po reci, ruci, istini i kugli, 
  svake svake nove i najavljene
  za tajne što kriju poglede plavih, sivih, zelenih i crnih 
  mašnica na jutrenju svake buktinje
  u prahu sitnom, sitnom, sitnom...

Biće da je to duboko al' i visoko, rečeno ali i zaboravljeno.

A kada se naslušaš, pokloni se i nestani u zavesi,
izvadi ruku iz džepa a naćićeš svoje ništa za sutra
kada ćeš reći svakom:

- Džildž, al' kaži da nikom ne kažeš  -  idi ...